четвртак, 09. децембар 2010.

Srbija via bus

Hteli ne hteli, to sto živimo u ovoj zemlji daje nam mogućnost da doživimo stvari koje neko ko živi tamo u civilizaciji (drugačijoj od naše), verovatno nikad neće imati prilike. Evo, na primer, misliš da se svega nagledaš tokom beskrajnih kako dnevnih tako i noćnih vožnji javnim gradskim prevozom, ako uspete uopšte da ga dočekate, a onda i da se ugurate u isti, od sredovečnog putnika koga neće mrzeti da na sav glas, bez menjanja reda reči u rečenici, nekih 7 do 8 puta ponovi "Jeste l' napravili proooju?!", do dve plavuše u noćnom busu od kojih jedna vadi sklopnu četku i svom silinom vrši agresiju na neuspelo ofarbane žumance plave šiške, dok druga (čijoj kosi nema pomoći, koja se od muke i traume koja joj je naneta, ufronclava, pokušavajući da nestane), maže ulepljen istekao sjaj na usne, a zatim se okrene ka nepoznatim putnicima na par minuta majmunolikog zurenja, dok ova pored, nesmanjenom žestinom, i dalje napada svoje 3 dlake u šiškama. Doduše dešavaju se i pozitivni momenti, tako sam jednom u busu sa Batajnicu dobila vizit kartu fashion room-a kod Taša, iskazavši zdravu radoznalost za uggsicama. No, sve to je manje više zanimljivo u poređenju sa putovanjima po Srbiji, gde kad progutate ponos kad vam dođe bus toliko raspao da se pitate da li ćete se zbog mirisa benzina usput zapaliti postepeno ili otići u vazduh u komadu, poslednja slika koju ponesete napuštajući Beograd bude panoramski pogled na Romkinju koja čuči u improvizovanom poljskom wc-u sa 3 zida, bez vrata! Ali daleko od toga da je tu kraj verovali ili ne sekcije. Može vam se desiti i da vidite brvnaru (moj naziv za srpsku kuću od 3 daske) čiji je jedan noseći zid od ukradenog (a moze li drugačije), zelenog putokaza preko kojeg su do 1/3 njegove visine poređane resto letve...znate one polomljene nogom, a greota ih baciti za potpalu... Sent from my HTC

Нема коментара:

Постави коментар